0

Milorad Čavić: Plivanje mi je pomoglo da pokažem ko sam i šta sam

Milorad Čavić je najuspešniji plivač Srbije svih vremena. Kao šesnaestogodišnjak se plasirao na Olimpijske igre u Sidneju, gde je doživeo svoje prvo olimpijsko iskustvo. Na juniorskom prenstvu Evrope 2002. godine postao je Evrospki prvak, a sledeće godine, ušavši u seniorsku kategoriju, na Evropskom prvenstvu u plivanju u malim bazenima u Dablinu 2003. godine oborio je svetski rekord na 100 metara delfin sa rezultatom 50.02.

Čavić će široj populaciji verovatno ostati upamćen po svojim okršajima sa najuspešnijim plivačem svih vremena, Majkl Felpsom. Nakon kontroverzne finalne trke u Pekingu, gde je za stotinku izgubio od Felpsa, rivalstvo je kulminiralo u Rimu 2009.godine, gde su u sjajnoj trci i Felps i Čavić postali prvi plivači koji su distancu od 100 metara delfin stilom otplivali ispod 50 sekundi. Rezultat Čavića 49.95 i dalje je aktuelni rekord Evrope.

Na Olimpijskim igrama u Londonu, gde je završio na 4. mestu, Čavić je najavio svoj oproštaj od takmičarske karijere.

Nakon sporstke karijere odlučio je da formira plivačku akademiju Milorad Čavić u Kragujevcu, koja je radila od 2013. do kraja 2014. godine. Danas je Milorad Čavić pomoćnik glavnog trenera LSU-a (Louisiana State University), gde živi i radi, a mi smo mu postavili nekoliko pitanja:

SwimOn: Šta te je podstaklo da pre pet godina osnuješ Plivačku akademiju Milorad Čavić?

MČ: Kao tinejdžer sam upoznao lepšu stranu Srbije, onu koju svi stranci i naši vide kada dođu iz inostranstva, pa sam dugo maštao da ostvarim neki život tu. Kako sam rastao i osvajao medalje na određenim takmičenjima, poput Evropskog juniorskog prvenstva, sve do Olimpijskih igara, tako su i podrška i budžet od strane države porasli. Od kako se podelila Jugoslavija, “izgubili” smo neke plivače, pa nam je plivanje kao sport pao na najniži nivo. Država je nas kategorisala kao treću ili četvrtu kategoriju sporta, što je u to vreme koliko se sećam bilo oko 30.000 evra ili maraka na godišnjem nivou. Sećam se te bede, i perioda kada nisam znao da li je bilo para da me pošalju na juniorsko prvenstvo. Išao sam sam kao jedini plivač, kupili smo trener, Petar Popović i ja, majice na trafici sa natpisom “Srbija” čisto da bi drugi znali koga predstavljamo. Kapice sa istim natpisom sam mogao samo da sanjam, srećom sam uspeo da nađem jednu u butiku na bazenu. Da ubrzam priču malo, nakon obaranja prvog svetskog rekorda 2003. godine i osvajanja prve zlatne medalje u seniorskoj konkurenciji na Evropskom prvenstvu, finansijska situacija se drastično promenila u Plivačkom Savezu Srbije, kao i u plivanju u Srbiji. Da se razumemo, ta suma nikada nije bila dovoljna da rešimo najozbiljnije probleme i prepreke sa kojima se naši plivači i dalje suočavaju, ali nije bilo sumnje da je bilo svima “bolje”. U međuvremenu do 2008. godine su “isplivali” mnogi plivači, najpoznatiji Nađa Higl, Čaba Silađi i Ivan Lendjer, pa nam je i sam nivo reprezentacije bio vidno jači i prepoznatljiviji na bazenima u inostranstvu. Kako sam okončao karijeru, ukazala mi se prilika da ostanem u Srbiji i da prenesem svoje znanje našim plivačima, što sam uprkos dobrim savetima mnogih ljudi da to ne uradim, ipak odlučio da probam.

SwimOn: Kada bi imao priliku da osnuješ plivačku akademiju iznova, da li bi uradio neke stvari drugačije?

MČ: Nije tajna da sam imao skandalozna, čak odvratna, iskustva u Kragujevcu, i nazalost je malo reći da bih dosta toga drugačije uradio. Da ne grešim dušu, tu su bile i mnogo lepe stvari, i mogu reći da sam uspeo da upoznam divne ljude, nekim sa kojim se čujem svakog meseca, ali je istina da bi mi bolje bilo da se nisam ubacio u tu priču u Srbiji. Svako može da otvori školu plivanja sutra, ali ono što sam sam ja lično nudio sa stručne strane nije moglo da se realizuje i opstane bez pomoći države. Ušao sam u preozbiljne dugove nakon 10 meseci u nadi da će država prepoznati zapravo koliko malo tražim, ali džaba sve. Da se nisam upustio u dovođenje elitnih plivača, i da sam se učlanio u vladajuću stranku, verovatno bi i dalje postojala škola u Srbiji, ali smatram da sam rođen za mnogo više od toga.

SwimOn: Prošle godine si izabran za novog glavnog pomoćnog trenera LSU-a (Louisiana State University). Kako se snalaziš u trenerskim vodama i da li si zadovoljan poslom?

MČ: Univerzitet Luizijana Stejt, iako je strancima prilično nepoznat, važi za jedan od većih sportiskih institucija u Americi. Svake godine šalje košarkaše i američke ragbi igrače u NBA i NFL, među kojima su Šekil O’nil, Ben Simons, Odel Bekam i druga velika imena. Takođe je kod nas studirao i trenirao takozvani “najbolji” košarkaš svih vremena koji nije zaigrao u NBA ligi, “Pištolj” Pit Maravić, koji je preminuo mlad od srčanog udara. Iako sam diplomirao na Berkliju, ponosim se što nosim brend “LSU” i što mogu da se predstavim kao pomoćni trener ove institucije. Skoro smo završili sezonu i smatram da se dobro snalazim. Najviše sam u prvoj godini radio sa srednjeprugašima i delfinašima. Ozbiljno se radi, i srećom, zbog snage univerziteta, imamo i resurse da bi nešto novo naučili ili opremu probali… naravno, nije da smo bez izazova, ali se ni Rim nije izgradio za godinu dana.

SwimOn: Koja je glavna razlika u pristupu treningu u Americi i Srbiji?

MČ: Glavna je razlika sto se sve, ali gotovo sve, vrti i radi oko kulture ekipe.

  1. Ide se na trening da bi pomogao drugima. Tako drugi, i meni da pomognu.
  2. Ne donosimo odluke u vodi, ni van vode, koje bi mogle da ugroze kolektivni uspeh sutra.
  3. Međuljudski problemi se rešavaju u svlačionici, istog dana, ali na kraju treninga i to pred svima, na taj način znaju svi na čemu smo. Najvažnije je da želiš i deliš iste ciljeve ekipe, ne moramo da se volimo, ali se poštujemo. Nema ispoljavanje frustracije i tenzije u toku treninga, već na kraju kada isplivamo trening… obično do tada se spusti lopta malo i plivači imaju priliku da se saberu, ako ništa drugo, izaberu reči.
  4. Forsiramo partnerski rad, jer 5 trenera na bazenu ne mogu raditi sa svima cela dva sata, pa na određenim trenizima plivači gledaju jedni druge i prave sugestije. Obično treniraju isti stil, pa znaju šta da gledaju i traže.
  5. Svake druge nedelje, ekipa se okuplja za obavezno druženje, što nema veze sa plivanjem ni fakultetom, već da bi gradili odnose.
SwimOn: Vidimo da se sve češće vrhunski plivaći okupljaju oko projekata u okviru kojih imaju prilike da treniraju zajedno. Koliko su tebi značili sparinzi sa plivačima poput Korotiškina i Fesikova u okviru projekta koji je pokrenuo Andrea di Nino?

MČ: Kako u biznisu, tako i u sportu. Za svaki 1 razlog zašto vredi trenirati sam, imamo 100 boljih razloga koliko znači imati sparing partnera, neke od kojih sam naveo malo pre. Nije moguće da čovek postigne svoj potencijal “sam”, ili u društvu partnera koji nisu istog kalibra ili koji ne dele slične ambicije. Za početak bi najbolje bilo da svi najbolji plivaci treniraju zajedno preko cele godine na jednom mestu. Sutra mogu da zastupaju svoj klub na takmičenju, ali da treniraju iz dana u dan, zajedno. Najveći je tu problem finansiranje takvog projekta – ko će svima da plati boravak, ishranu, itd. pa onda ko je najsposobniji da vodi takvu ekipu… I da je polustručan trener u pitanju, smatram da bi plivači tog nivoa više dobili od toga što RADE zajedno, nego što bi izgubili od neznanja vođe. Kampovi i zajedničke pripreme po 2-3x godišnje se nažalost nisu pokazale kao rešenje. Svake godine sve više plivača odlaze u Ameriku da bi imali sve to o čemu pričam. Šta raditi sa plivačima poput Velje i Anje? Talentom i svojim kvalitetima su u top 5% plivača na svetu. Da dobiju svoj bazen i najbolje uslove ovog sveta u Srbiji, bojim se da nikada neće postići svoje mogućnosti bez sparing partnera i trenera koji ima istoriju sa plivačima vrhunskog kalibra. Prosto nije diskutibilna činjenica.

SwimOn: Studirao si na Berkliju u vreme kada je trener bio jedan od najpoznatijih sprinterskih trenera Majkl Botom. Šta je ono što njega izdvaja od ostalih trenera koji su te trenirali?

MČ: On je čovek kod koga ne postoje apsolutna pravila i neko ko, kako kažu Ameri, “razmišlja van kutije.” Na primer, kada gleda plivača i način kada radi nogama delfin podvodno, razmišlja kako poboljšati nedostatke tog rada? Da li jednako udara na “gore” koliko i na “dole”? Brzi su delfini u vodi, ali ne koliko najbrža riba na svetu. Koja su razlike? Ribe udaraju perajom levo i desno, a delfini gore-dole. Opšte je danas znanje u plivanju da ljudsko biće bolje radi podvodni kada se okrene na stranu, makar 20-30 stepeni u levo ili desno. Iz više razloga smo mobilniji, ali dobro, kakvo to ima veze sa ribama? Radi se o balansu savijanju kolena/nogu sa snagom i kako razviti potreban osecaj i efkasnost tog rada kada udaramo gore-dole, odnosno levo-desno? Ima sto jedan način, ali bi Bottom na primer predložio lagano da na boku da radiš nogama, ruke uz telu ovim podvodnim udarcima pokušaš da dotakneš obe staze. Akcenat je na tome da osetiš vodu na vrhu stopala kao i na peti stopala. Ako razmišljate ovo da probate, predlažem da probate ovako:

  • 8×50 VB @ 1:15 bez peraja

Neparne: 25 na levom boku, 25 na desnom lagano

Parne: 4x noge kao na neparnim, 6x -20% manja amplituda (+10% brže), 8x još -20% manja amplituda (+10% brže), pa 10x normalnom amplitudom na 70-80% max brzine.

SwimOn: Kada se danas osvrneš na svoju plivačku karijeru, šta je po tvom mišljenju najbolje što ti je plivački sport doneo?

MČ: Diplomirao sam na jednom od najboljih univerziteta na svetu zahvaljući plivanju, obišao sam i video skoro ceo svet, upoznao ljude koje neki u tri života ne bi mogli da upoznaju i ono što je po meni najvažnije, plivanje mi je ponudilo platformu da razvijem i prikažem svoju kreativnost i na najčistiji način, pokažem ko sam i šta sam.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *